Četnici u Rami - iskazi svjedoka

  • Napisao/la  RP
Četnici u Rami - iskazi svjedoka

Kata Čuljak – Kajo rođena je na Gornjim Višnjanima, župa Prozor, 1918. godine kao treće dijete Jure i Mare Marušić. Udala se 1941. godine za Ivu Čuljka (1921–1997) iz Ploče. Živjela je u Ploči i u Maglicama. Odrješita i otvorena žena. Majka je petero djece. Umrla je 2003. godine. Razgovor s Kajom vodio sam i snimio na kaseti pred njezinom kućom sredinom osamdesetih godina prošlog stoljeća.

Koliko si imala godina kada su naišli četnici?

Ja sam Kate Čuljak, Kajo. Svejedno. Imala sam dvadeset i tri godine.

 Kako si doživjela prvi susret sa četnicima?

A žalosno, brate, grdna rano! Bože, sačuvaj! Oni su pomolili, mi svi mislili neće, neće. Kad na moje oči, evo ovde, dida zaklaše. Bižalo se, svašta se radilo, sve su spržili.

Možeš li opisati kako si doživjela klanje dida? Kako se zvao i što je bio tebi?

Zvao se Ivan Čuljak, stričević moga čovika Ive.

Koliko je did imao godina?

Oko osamdeset. Ko sada ja, sigurno.

Jesi li ti tu bila kad su ga klali.

Jesam. Nonde izašla i umrlo sve u meni. Ja sam izašla ozdal iz sela, znam di sam mu prostrla. Iđem sad k njemu, kad doli jedan četnik banu, obe mu ruke krvave, a malešan ko Mažmak, e 'nako malešan. I doje k meni s nožem. Kaže meni: „'Ajmo vidit amo ima li iko u kući?“„Ko će bit, reko', sad si čovika zaklo! "Ko!" – da mi boga ćaćina. „Ima vamo dite, eto me. A ja doli u jednu kuću pa biž'. Sve je spržilo ovda, di je god što bilo. I nigdi ništa ostalo nije, ni Lujino ni moje, ništa, ničije. I onda iđem doli k Plemića kući. Znam, imala sam malo para. Kad sam doli sišla, vidim dvojicu na konjima. Utirali ljude u magazu. Biju Lucu Šećinu, čijeg su dida zaklali. A jadna ja umrla od stra'a za ditetom. Ćušnem Lucu ustranu i ona je tada ruku slomila. Luce je držala u naručju mog malog sestrića Matu Papka. Pobigla sam onda s njima dvoma u Bilin omeljak. Mati smo stavljali krpu u usta da ne plače, jer su četnici iz Proslapa vrvili iznad nas…

 Reci mi zašto su dida zaklali?

Ne znam. Ležo. Ni zašto. Ništa nije kriv. Nonde ležo, ja mu vičem: „Biži, dide!“ Kaže on: „Neka, neće li mi kuća ostat.“ On nonde sve iznio na bašču. Bilo je nonde krvi i Boga pitaj koliko. Nisu nizašto. Sigurno je bio prav ko svetac.

Jesu li kuću zapalili?

E onda je kasnije sve ovde popalilo. Kad sam se s Anđom vratila iz Plemića, sve je gorilo, sve u plamenu. Ništa nisu štedili. Gorile su i Lujina i Matešina kuća. U vatri su bile sve pojate i sve što je moglo goriti. Ništa ostavili nisu, kolik' mrvu. Ništa, ništa, ništa! Pobilo, grdna rano, pobilo. Onda sam ja dole sletila, kako sam rekla. Kažem ja: „Dida zaklalo!“ Onda je Plemić pobigo i onda su Božinčići pobigli svi, nisu mi... Ja kažem: „Zaklalo ga pa vi bižali, ne bižali...“ I onda su oni pobigli, sigurno su onda i pobigli. Dojoše volovi, dojoše krave, konji, sve to dreka stoji po putu. Nigdi ništa, nigdi ništa. Sve izgorilo. Ni pojate ni ništa.

Jesi li još imala susreta sa četnicima osim toga dana kad su zaklali dida Ivu...?

Da. Drugi dan su oni bili niže našega greblja. U Ploči su pobili mnoge ljude i onda ispod groblja imali svoju komandu. Tamo su odnili sve što je za njiju bilo. Kasnije sam ja otišla tamo, poznala svoju tepsiju, poznala fučiju, to sam jadna vratila. Kažem ti, ja sam samo bižala, samo bižala. I onda sam otišla, ko zna, treći, četvrti dan u Višnjane. Gori sve popaljeno, sve poklano.

Tko je od tvojih najbližih nastradao?

Ćaća mi i brat. Tko će mi biti bliži!? Eto, otac mi! Samo malo rukava našli. Mogu i sad zaplakat. Pod kućom. U šarvalam ga i ukopali. Sve moje nestade.

Jesu li oca ubili iz puške ili su ga zaklali?

Ubili ga, brate. Kažu da su ga ubili iz puške, ja nisam vidila.

 Eto, odma' doli pod mogazom. Imao je sedamdeset, osamdeset godina, šta ja znam.

A brat?

Brat je bio mlaji. On je najstariji od nas. On je sa Šmagićem bio vrsnik. E, tako ti je to. I njega su ubili iz puške. On je prid njima izašo na Stražicu s još dvojicom. I njemu zaviču: „Aj ti, brko, vodi konja kući!“ A on'liku šumu prošo, nije mogo, nije se virovo sam sebi kad je došo na guvno: osam muslimana leže mrtvi i naš ćaća. Onda je brat pobigo i anamo za Markanovića kućom ga ubili.

Znači, oni nisu pazili ko je musliman, ko je...?

Nisu oni pazili, oni su jednako tukli, bio katolik, bio musleman. U Kovačevu Polju, kažu, to nisam vidila, sve, kažu, jedan na drugoga, sve ji' kamario Šmagić i onda: „De legni ti!“ I njega ubiju.Nisu oni pazili, ja ti kažem, ništa oni nisu razlikovali.

Znaš li koliko je tada ubijeno u Gornjim Višnjanima?

A, brate, ja mislim jedno pedeset, što kršćana, što muslemana. Eto, zato danas nema ni jednoga katolika gori, ni jednoga.

Sjećaš li se nekih imena ili prezimena iz Gornjih Višnjana?

Jesam, brate, svakoga. Znam da je mom ćaći bilo ime Mato, brat Jure, eto, i jest. Onda pokojni Markun, Marko mu bilo ime. Pa onda Franjo, pa Janjko, njegov Markica, njegov Jozo. O, brate, stric bio mu Božo, ime Mijatović. On je prije umro.

Jesu li to sve Marušići?

Nisu. Nije Marušić niko, nego moj ćaća i brat.

Kako su se ti drugi zvali?

Oni su se zvali, sve oni Oreči. Najviše Oreči što se sad zovu. A Markanovići, oni su se zvali Prskalo. Pokojni Miško i Ante i Marko. Oni su Prskalo. A Glibe su drugo opet. Dole su točno Glibe. Onda je pogino, brate moj, Jure Glibo i žena mu. Onda i Božo, to mu je stričević. I Juriša i Ante. To su oni izginuli onda. Od muslimana znam da je pogino Alija, Smajo, Omer, Juso. E, brate moj, Redžo, njegov Halil, 'Aso mali što bi mu rekli. E, janje moje drago, 'Aso veliki. Znala sam ji' sviju.

Kako su se oni prezivali?

Svi su oni Osmići. Onda Doljanka, njezin Mustafa. Mustafa je njezin bio sam, nije se nikad ni ženio, Mejo... ma sviju sam ji' ja znala. Kako neću znat kad sam otišla s Višnjana s dvadeset i tri godine?!

Jeste vi gore na Višnjanima živjeli dobro s muslimanima?

Jesmo, odlično! Sigurno, odlično smo s njima živili, sigurno! Nikad nije bilo pritužbi, niko, nikad.

I tada kad su četnici naišli nisu razlikovali nikog? Sve redom su ubijali?

Oni nisu razlikovali. Još ji' dotiralo na naše guvno! Što ćemo? Kako reknu Mateševica... Ja prije na dan bila gore u vlačiljama. „Šta ćemo?“ kaže Mato, „Šta ćemo, šta ćemo?“ Pokojni mi ćaća rekne: „Pa, šta ću vam ja? Šta ćemo? Ništa!“ I sve na naše guvno izginulo. I Jure pokojni nije virov'o i sa Stražice je on sašo i pogino u Beganovici.I to sve ukopala ženskadija. Osto Osman i Mato moj i Jerkan, trojica ji'.

Gdje je bio brat Mato i kako je on preživio?

Fat je konja, otišo za njim dosta daleko. Kad ga ufatio i svezo, popeo se na 'rast, vidio je di sve gori. Nije gori izašo. E, doli je i osto. A Osman je pobigo. Njega je ranilo 'vako priko gubice. A ne znam, br'te, di je Jerkan bio.

A je li pucalo u njega ili je kako?

Pucalo u njega i kako se okreno, 'nako ga 'vako spržili. Osman je i danas živ.

 Je li ubijalo djecu i žene?

Nije nikog, nego Glibušu, Cigu pokojnu. Rekli bi joj Cige, Radiničinu mater. Samo nju. Tri-četiri puta pucalo joj u čovika, nije ga moglo ubit. I pušku u usta i onda ona zavika: „Jure moj, di mi poginu!“ Onda se četnici razljutili i nju. Nikog, neg' nju. Samo nju.

A Juru ubilo, muža joj? U usta opalilo?

Je, u usta. Više nije moglo, pucalo u nj, pucalo. I onda u usta pušku, i... A Bog ti znade da je imo, kažu, jako srce. Tako govore, ne znam, br'te. A, eto, i Stipo strinin jer ubijen. On je, oni su, vidiš, Matkovići. Eto, Božo, pokojni Juriša, on je bio u vojski. Luka moj bio u vojski isto. Eto, posle su mu se osvetili, grdna rano. Ukopan je u Zenici, ni dan-danas ne znamo di je. Ni dan-danas! Nigdi se nije smio ustaša pokazat. Ja, eto, nemam nikoga. Pa tolike godine šta je radilo, klalo, palilo, ubijalo, gorilo sve, ništa nije ostalo. Ovde ostala tuga po ovim kućama, ništa drugo! Eto, znam, zaboga, dvadeset i tri godine mi bilo, Bože, sačuvaj! Mi smo otišli živiti kod brata Mate na Gornjim Višnjanima jer nam je u Ploči sve izgorilo.

Anto Jeličić

na vrh članka
×

Sign up to keep in touch!

Be the first to hear about special offers and exclusive deals from TechNews and our partners.

Check out our Privacy Policy & Terms of use
You can unsubscribe from email list at any time