Četnici u Rami - iskazi svjedoka

  • Napisao/la  RP
Četnici u Rami - iskazi svjedoka

Ivo Bulaja rođen je 1925. godine na Orašcu. Ženjen je dvaput. Nakon smrti prve žene Mande r. Ćališ – Beljušić oženio se Anđom r. Brkić, ud. Grbeš. Anđa je umrla 26. 08.2012. na Orašcu. Ivo je razgovorljiv čovjek. Vrlo dobro poznaje svoje selo i njegovu prošlost, osobito onu od dolaska četnika na ovamo i o njoj rado priča.

'Ko je se tomu nado osmog desetog? Evo ovde mi bila kuća moga ćaće. Et' tu ga ubio, streljo. Odotuda ji' bilo deset-dvanest, ona rulja iđe. Ubilo tu, ovde odovudak u glavu i skinilo mu se tu. Ja ga odmako eno onde gori da ne izgori, ovd' kuća gori. I eto kako je bilo, kakvi su četnici. To je Draža Mihajlović napravio, je… on majku svoju, on nije čovik sa razumom ni pametan ni karaktera ljudskoga. I danas među nama nema karaktera ljudskog. Mrzi neko nekoga. Šta 'š mrzit čovika, jadan bio? Je l' Bog njega stvorio? Ko ga je stvorio? On je došo oklen si došo i ti. I tamo mi je bila štala. Ovde sam imo dvi štale, a kuću gori na uglu i ovde. To je sve u pepelu bilo izgorilo.

Jesu li vama išta uradili?

Eto šta su mi uradili – došli, oca mi ubili, kuću zapalili, štale, i mene odveli, evo ovdak doli ovoj kosi. I sad di je put, testa, anamo će oni u Vlake. E, drugi bataljon ozgar sašo ovde di je sad šumarska kuća. Ondalen viče da se vrate i vratili se i onde taj komandant mene saslušavo. „Koga imaš ti? Kol'ko imaš braće ustaša?“ „Da imam devet, kazo bi' ti, a nemam ni jednoga. Ja sam najstarije u oca muško dite, a ženske su se poudale prija i otišle.“ Kaže on onomu drugomu: „Postroji bataljon!“ Postroji, razmaknu i utira mene među njiju. I sad ja trčo tamo-vamo. Kaže: „E, dobro! Nije 'tio priznat kol'ko ima ustaša, nego streljaj ga!“ A drugi mlađi od mene streljan, onde leži. Kaže meni oni jedan: „Ajde doli, biži!“ I ja između onog stroja izašo doli i prva me pogodi, ja panem. Onda kaže: „Daj mu još sto metaka!“ I oni rafal ozgar sve ono priko mene, nije nijedna smirila u me više. A ja, kako sam pao, tako i ne mičem. I dojde jedan, samo me prodr nogom. I ja jope' ne mičem. I eto tako sam osto. Otac mi je imo osamdeset tri godine starosti.

Ništa ostat nije moglo. Ja sam iz kuće sve iznio da ne izgore mi 'aljine. Eno ondalek ji' odnilo sve. Samo je ništilo i bilo i tuklo. Poginulo je ovde i žena, moji' komšija i ljudi i ko je osto... A nije samo da ga je streljalo, pola ji' je poklano ovda. Eto tako je radio Draža Mihajlović. A danas, uvrida nekom kad ja kažem šta je bilo. A zločinac, eto kako je mogo gori!? Samo za ta dvadeset i četeri sata koliko je hiljada ljudi u Rami poginulo? Eto ko more, diže svomu ocu spomenik, grob opravlja. A taj spomenik da ima zajednički, nema.

A evo komšije moje, u kući bilo četeri-pet braće, svi su pobijeni.

A znaš li imena tih ljudi koji su pobijeni?

Znadem. Ivo, Ante, Marko, sve... Evo ovdek ove kuće di se vide, nema da je osto. Jozo, svi su poginuli.

A jeste li čuli da idu četnici?

Pa čuli smo da iđu. Ali iđu ozgar iz Sovića. Kaže: „Naša je vojska. Naša vojska iđe. Ima ji' pedeset.“ Kako će to bit naša vojska kad sve bije i pali!? A eto, samo ovo malo u zemlju zakopaj. Danas je umro i oni koji ga je ukopo.

Smrklo se već, nema. Nisam mogo doć kući. Te anamo ispuzo na ovom kolinu jednomu i na rukama, samo da mogu. I zvao onda, čuju se, stoka sašla, došla mi sestra i ovdalen komšinka i donili me evo ovdek. I otalen sutra dan kažu: „Došli neki iz Duvna, iz Tomislava pa će ranjenike gonit u Tomislav. Bio Marko Novića iz Proslapske planine i bilo nas sedam-osam. Mišan tamo ranjen isto. I u Tomislav na konju me otirali i s avionom u Sarajevo. U Sarajevu nije bilo lijekova ondak, ratno stanje. Svezali me na onom krevetu, metnili i dvanest kila sam vuko tri miseca. Biva da noga prireste ovako, a ona je priresla ovako. I eto invalid sam sedamdeset posto svagdi. Priznaju mi sve države kud sam 'odo i šta sam radio i eto tako. Koje sam muke mučio.

Pita me pratar: „Kad si se ispovidio?“ „Tada i tada sam se ispovidio pred Božić.“ Kaže: „Pa oprašćaš li svakomu?“ „Svakomu oprašćam, samo nisam Draži Mihajloviću. Četnik je i on je 'iljade i 'iljade četnika nati'o, a 'iljade i 'iljade ljudi je pobio i zapalio. I ja sam osto na ledini, invalid sam“, i tako pratru sve kazivam. On kaže: „Moraš. Ti se ne mereš ispovidit ako nećeš svakom oprostit.“ „E, ja neću njemu nikad oprostit pa ti mene nikad nemoj ispovidit. Neka ja iđem u na dnu pakla!“ Tako sam mu ja reko, a oni odonda se stvorio stroj iza mene i oni ljudi, oni narod se smije šta ja š njim se svađam, s tim pratrom. A je stariji čovik taj pratar bio.

I jeste li oprostili?

I onda on posle kaže: „Ne mereš se ispovidit!'“ Kažem: „Dobro. Kad ne mereš, ja odo'.“ E kaže: „Sačekajder malo!“ I 'nako šutio ja jedan minut i on. On kaže: „Dobro! Ja ću te prikrižit i ispovidam te, ali jopet ti nemoj zla nikomu načinit'.“ „Nikomu živom ja neću zla pomislit, ne li učinit'! Znam ja da je to grij. Ako ima čovik karakter, da je grijota nekomu nešto zla učinit. Eto tako, neću ni ja nikomu zla učinit. Niti mrzim koga, svak mi je prijatelj, samo on šta je uradio od mog oca, šta je uradio od moga svega!?“ Eto, to toliko. Tako mi je taj pratar sve ispito i očito.

Dvanest je mojih akrama četnik ubio, a ja trinesti ranjen bio, invalid sam sedamdeset posto. Metnili me na streljište, a oca su mi ubili, ova moja kuća bila stara, gori pod omaricom, a njega su ubili ovde di je omarić posađen. E, tu su njega ubili četnici.

A kako sam osto živit!? Jadno! Žito mi je bilo sve... Ta godina što je bila rodna! Ovdalen se gonilo u mlin doli Rami di su mlini bili. Ja i dvi mi sestre i brat mlađi od mene bio i mater, petero nas u krmetnjaku leži, a u zidini peci kruv, naloži vatru i peci. Sve popaljeno bilo, nemaš di. Eno onde je ostalo, niže one štale, jedna kuća i tamo dvi. Nije pet kuća u čitavu Orašcu selu ostalo. Ja kad sam otiran u Sarajevo i kad sam došo iz bolnice, eto uzeo u jednu ruku sikiru u drugu šćap i išo u Padež i usiko oniju greda i japije i malo napravio na zidini ko kućare. I napravio doli, metno ko šporet, onda bili solunari, nije vaki' šporeta bilo ko sad. I tu sam dvi-tri godine pod onim ležo. Onu paprad metno ozgar, prokisivalo bi, ali je... ga. Nemam zašto krova kupit nit sam ga mog'o kupit. I eto kako sam priživio. Jadno.

Ono živine što je ostalo kolji. Ovce kolji, krave kolji, volove i jedeš. A u Bugojnu tamo sestra mi bila, starija od mene, i ona po deset kila uzmi ječma u Bugojnu i donesi ga u mlin pa doli di je sad ovo jezero. Onde samelji i iznesi i tako je se onda kruv ijo.

 Anto Jeličić

na vrh članka
×

Sign up to keep in touch!

Be the first to hear about special offers and exclusive deals from TechNews and our partners.

Check out our Privacy Policy & Terms of use
You can unsubscribe from email list at any time