Vlado Kudić - "Snaga riči"

Ovaj put donosimo njegovu nagrađivanu priču "Snaga riči“

Zovem se Marko, a prezivam Mlinar. Tako neko stavi pišući izgorene matice i tako osta, makar svak zna da mi se ćaća prezivo drukčije. Cili svoj vik proveo sam meljući žito i živeći od ujma. Sakat sam od malena, otkad se na me privrno konj natovaren žitom i satro mi nogu. Bio sam kren'o u školu, al slabo išlo u pamet, pa sam prikino. Koliko god školu nisam volio, sad mi je drago što sam naučio bar čitati, jer da nisam, ne bi ti mogo ovo ispričati.

Marko je sjedio u klancu, pred starom vodenicom, na rasklimanoj klupi koja je, kao pričepljeno kuče, cvilila pod težinom svaki put kad bi življe gestikulirao rukama koje bi, potom, spuštao na koljeno lijeve, prirodno savijene noge, dok je desna, kao metarska cjepanica, bila ukočeno opružena. Ispred mlina nastavlja se dolina u čijoj se pozadini kao u zlatu ljeska površina Ramskog jezera pod zapadnim suncem.

Prid kraj zime četeres' treće izbi kod mene u mlin nika vojska:

- Za kog si stari?- upita jedan brko odma s vrata. Nisam bio star košto me nazva i nisam bio star košto sam sad, jerbo sam pun arar žita mogo dignut i sasut u okno mlina. Bi'će da ga privari ono brašno po kosi, obrvama, bradi...

- Ni za kog- reko - ja sam sakat čovik i ne znam dalje od 'vog mlina i žita!

- Kako se zoveš?!

- Mlinar!

- Ne pitam to, već prezime!?

- Eto tako, kako ti kaza!

Jedan od nji - odma mi se učinio da je glavni- rukom prikide ispitivanje, prileti očima priko mlina i reče: „Ovo će biti dobro“! Onaj što me ispitivo nazva i njeg ko i mene, pa sam mislio da on svakog tako zove, jer ni taj glavni nije bio star ko ni ja. Samo je njega zvao nekako pokorno, a mene osorno. Treći što doje š njima stvarno je bio star, ali ga brko ne nazva starim, pa sam, jopet, pomislio: more bit ne zove sviju tako!

Kad se smistiše taj stari, ko janje bili čovuljak, poče nešto čitat i pisat. S onim šeširom nabijenim do očiju izgledo je da mu je vazda ladno, pa i onda kad bi se vatra veselo razgorila, do crveni, usijala limenu pećicu. Domalo, natira ga na dvor, a ja koda sam znao da je otog nako slab.

Gledo je kroz 'ne okrugle čale, čupko kozju bradicu, pa koda poje na me žugat: te što podovi nisu oribani, te kako vako moremo živit, na moju dušu, koda sam mu ja skrivio što mu je sila i goni ga. Još prije nego sam vidio tragove krvi u ćenifi, znao sam da je srdobolja! Taki je čovik mučan kad ima tu napast. Šta god bi stavio usta nije se moglo skrasit u njem ni cigar duvana: počeo bi vrtit čizmom od pod koda guji tare glavu, stupčio, užimo se, isto da mu neko brani da odma iđe i tek onda izlićo drišeći uz put gaće. Uz to letanje tu su bili i avijoni. Â bi se oćutili, on bi bižo u pećinu iznad mlina. Jadni čovik! Imo sam bocu rakije sa suvim vriskinjama, skino sam s tavana oskoruša i pristavio čaj od gospine trave.

Čaj su pili, i on i oni glavni, livajući u njeg vriskinjaču. Svarijo sam trine i reko da stavlja vruće obloge na stomak koliko god more trpit. Poslušo me. Ispeko sam kruv od pô ražova, pô zobova brašna, izrizo na kriške pa pripeko. Govorio je kako mlin- koji uvik miruši po brašnu- lipo miruši po kruvu. Dok ga je grizo i prismako s oskorušama sve je ršćilo, pa mu, obazdirući se, prisloni i onaj drugi. Sutradan koda ga malo popusti. Jes, na moju dušu, manje ga je tiralo, bar na dvor; avijone ne računam! Oraspoložilo se, pa mi reče da će me stavit u pismu. I poče na papir nešto pisat. Ušutio bi se, slušo vodu, potezo u nos miris brašna, zapisivo, a ja mislio kako će miris brašna stavit na papir ili šum vode, pogotovo mene s ovom nožurinom?! Da se bar mogu skupit košto ne mogu i tad bi išlo teško.

Onaj drugi, što nije bio star ko ni ja, cilo je vrime nešto dumo nad papirima, pa izlazio vani i osluškivo. Svako malo dolazili su kuriri i nešto mu javljali. Odo bi s jednog kraja mlina na drugi s rukama na leđima i mislio. Malo je pričo, velike brige su ga morile. Odjednom koda zduma nešto važno, uze olovku i zapisa tri- čet'ri riči. Kad je izašo zovnut kurira, pogledo sam- nije mi bilo teško pročitat, bar sam toliko znao.

Tu noć, ko nebesko vrime, čulo se iz pravca Prozora! Bilo je vedro i vidio sam kako jedna zvizda zapara nebom, a odma za njom i druga. Koda su i one padale od 'ne silne grmljavine. Prid zoru, doje kurir nešto mu ša'nu i on se razveseli. Â se odjutrilo odoše! Oko podne dojoše niki vojnici po mene i otiraše me na Šćit. Samostan je bio pun ranjenika i bolesnika, a dvorišće cilo greblje! Sve jadno i čemerno- sama kost i koža- na umoru! Razrušena crkva, Bože mi prosti, prometnula se u ćenifu! Isprid crkve mi pokazaše da kopam raku i saranim dvojicu tivuzara koji to jutro umriše! Kašnje me, s još trojicom, otraše kamijonom u Prozor. Dotad nisam bio u njem i volio bi, vana, da nisam ni tad. Bože sačuvaj stra'ote, di god pogledaš- smrt! Leš do leša, mogo si odat po tilima da nigdi ne staneš na zemlju, a ja jopet nisam već sam pazio da koje ne zgazim.

Pusta mladost zakrila zemlju, a krvi do zavrat! Digdi su bile usirene lokve- crvene i klizave- u koje sam, nemajuć di, gazio. Tila su razvrstavali! Jedni su saranjivali jedne, a mi one druge. Tovarili smo na kamijone ko vriće; sve sam mislio da je grijota što i' nako bacamo. Tako smo i' saranjivali: na kamare u velike rovove.

Gledo sam, na moju dušu, cili jedan roj zarobljene vojske, poskidaše do gola, a oni sklapaju ruke i vape koda nešto dozivaju: 'graacja ...graaacja'*! (grazia-milost*) Plakali su baško dica, zakrivali golotinju, a one im oči- na smrt poplašene! Ljubili su očenaše, krstili se i glasno dozivali ono svoje... ma, kamen bi proplako! Onda: grmljavina- to nisam mogo gledat- pa mir!

Ostali bi ležat ko povaljano snoplje žita, nakon oluje, prošarano makom koji je, iako pokošen, obilno cvito! A oči koda su i dalje nešto molile! Pa mi došlo u glavu da mole za ono zadnje ljucko što im se još more napravit- sklopit i'. I počeo sam. Sila očiju oko mene! Sve mi bilo žao oni do koji nisam mogo doći što će im se ona zemljetina zasut u oči. Sklapo sam dok jedna mrka ljudina nije dreknula: 'Još ćeš im opelo molit!' Prikino sam kad sam vidio koliko se na me izdrečio!

Cilo to vrime ja sam znao da se sve to dogodilo zbog oni riči. Zbog nji' potekoše potoci krvi; vinuše se, na jednu stranu, jauci i bol do srca, a na drugu klicanje i radost od srca. I vazda ti je tako: dok jednima ne omrkne drugima ne osvane- znao sam to- al nisam znao da to more bit zbog riči i da je tolika snaga u njima kad su na papiru. A ja se čudio kad mi pisnik reče da će me stavit u pismu: kako ću ovliki stat na onlišni papir, a koliki tek živi i mrtvi stadoše na onaj komadić papira koji posta put i grobnica mnogima- pribrojit i' nisi mogo!

Puno je godina otoga. Juče mi pokazaše pismu nikog velog pisnika- zaboravi mu ime- kažu: davno je umro, a u ratu bio ovde u mom mlinu. Ali pisma nije o meni, pokoj mu duši, već o mlinu! Zakleo bi se da je reko da će mene stavit u pismu! Čitali su mi iz njegova dnevnika iz tog vrimena da ga najviše žalosti narod žedan krvi drugog naroda. I stalno spominje: zapušćane kuće, nemar, nečîst... pa, nešto mislim: da nije osto ljut zbog oni neoribani podova!?

A onaj drugi- što su ga zvali stari, makar nije bijo star- e, za njeg mi rekoše da je, stvarno, bio glavni! Nad svima! I još uvik! Vidim... znaš o kom pričam! (nastavi stišano) Čitali su mi i o golubovima koje njegova vojska tide poklat i izist na nikom dvoru, prije neg dojoše u moj mlin, a on to sprîči makar su bili gladni! Pa mi nikako u pamet: kako čovik more bit meka srca prema ticama, a ni ne trepnut za onlikom mladosti; pričut onlike vapaje i plač za životom- meščini, nebo i' je čulo?! O njem pisme pivaju da je mlad i bil ko mirisna ljubica!

Ma, di čovik more bit, a ne ostarit?! Ostario, jašta je drugo, ko i ja, makar pisme kažu drukčije! Eto šta ti je pisma i ta snaga riči: ona- na moju dušu, more šta oće- more zakovat u zvizdu, a more ot'rat u p..., da ne rečem di! Po njoj je neko vazda mlad, a svak zna da nije, dok su nečiji podovi vazda prljavi, makar sam i' s ovim rukama i vakom nogom nekoliko puta odonda oribo!

Marko ispruži kažiprst od brade do nosa- prosikta strogu šutnju, namignu povjerljivo, nešto kao: tebi i crnoj zemlji; jednim se dlanom osloni na zdravo, drugim na ukočeno koljeno pri čemu rasušena klupa (kuče koje cvili) jako zacavinja usljed istrzanih pokreta kojima se starina posadi na klimave noge i stružući odšepesa- kao da svakim desnim korakom zaobilazi nešto nevidljivo na putu- poput šestara koji ispisuje nedovršene krugove po zemlji; uđe u mlin gdje se začu potezanje drvene klapne nakon čega voda poteče, a mlin- prenut oda sna - zaklopara:

"Slatko li je spavat iznad vode, čuti njezin govor, iskonski joj glas"…*

Vlado Kudić